Najtrofejniji trener ovog kluba nije preko noći postao najveća smetnja dolasku sponzora u Humsku 1, ali se u smiraj leta njegovim odlaskom uslovljavala dobrobit Partizana.

- Očigledno da je svaka kritika nešto protiv čega se vlast žestoko bori. Ona nema tu vrstu zrelosti i svesti da se to polako pretvara u jednu diktaturu, naročito što se tiče mehanizama koji se upotrebljavaju protiv ljudi sklonih kritici. Videli smo šta se dogodilo Olji Bećković, a to sleduje i bilo kome drugom koji prstom upre na vlast. Tako je počelo da se priča kako se ja mešam u politiku, a ja se u nju mešam onoliko koliko se i politika meša u sport - govorio je Vujošević.

Uprkos činjenici da je dobro znao šta znači zameriti se vlasti, u poslednje dve godine bio je njen najveći kritičar, oštriji od svih opozicionara zajedno. Sve je počelo prepucavanjem sa miljenikom (svih) vlasti Nebojšom Čovićem, zbog činjenica da je vladajući SNS (sa premijerom Aleksandrom Vučićem na čelu) bio otvoreno naklonjen Crvenoj zvezdi, prosleđujući joj pare od svih (državnih) sponzora. A dostiglo kulminaciju kad je počeo da pominje i ime samog Vučića, posle čega je na svakoj utakmici Partizana u hali Pionir iz hiljade grla "grobara" odjekivalo "Vučiću, pederu"...

Vremenom je postao nepodnošljivi trn u oku, ali nije posustajao u kritici vlasti, iako je verovatno znao da je presuda doneta i da je njegov odlazak uslov da se pomogne Partizanu u nikad većoj finansijskoj krizi. I na kraju je platio ceh, jer vlast nikom, pa ni trofejnom košarkaškom treneru ne prašta...

Duško Vujošević je rođen 3. marta 1959. godine u nekadašnjem Titogradu, današnjoj Podgorici. Oženjen je i ima sina. Kažu da su Vujoševići poreklom iz plemena Kuča. Duško se kao petogodišnjak doselio u Beograd, gde je već sa 17 godina počeo trenersku karijeru.

Najpre je radio sa mlađim kategorijama Partizana, da bi već u sezoni 1986/87, kada je imao samo 27 godina, postao prvi trener. Prvi mandat bio je trogodišnji, onda je trenirao crno-bele u sezoni 1990/91, pa od 2001. do 2010. i od 2012. sve do pre nekoliko dana...

U četiri mandata sa crno-belima osvojio je 23 trofeja, od toga 11 od 13 uzastopnih titula šampiona Srbije i pet od šest titula prvaka Jadranske ABA lige. Odveo je Partizan na fajnal-for prvo 1988, pa 2010. godine i iako beogradski klub nije trijumfovao, Vujoševiću je pripao trofej "Aleksandar Gomeljski", namenjen najboljem treneru u Evropi!

Nije samo osvajao trofeje, već i brusio brojne srpske talente. A nema premca u Evropi po broju NBA asova, od Divca, Paspalja, Perovića, Krstića, Pekovića, Veselog i Lovernja do Bertansa, Bogdanovića i Milutinova, koji su izabrani na NBA draftu.

Otuda nije čudo što je postao ne samo ikona navijača Partizana, nego su mu ovih dana stizale i najiskrenije reči podrške i poštovanja čak i od francuskih košarkaša Vestermana i Lovernja i Letonca Bertansa...

Nije Vujošević, međutim, bio samo čovek sporta, odnosno košarke. Tokom godina stvorio je jednu od najznačajnijih privatnih umetničkih zbirki srpskog slikarstva, ali je govorio da nema vremena da se ozbiljnije posveti svom hobiju.

- Imam potrebu da umetnička dela, koja služe na čast svojim autorima, a nalaze se kod mene, vidi što više poklonika umetnosti, jer želim da sa što više ljudi podelim tu lepotu - objasnio je Vujošević prilikom otvaranja jedne izložbe u Beogradu. - Kao da su mi data na privremeno čuvanje, jer umetnost je besmrtna. Sada ne širim priču, ali nadam se da ću jednog dana imati više vremena da se posvetim kolekcionarstvu.

Tokom košarkaške karijere neretko se trudio da svoje mlade košarkaše uvede u svet kulture i umetnosti, pa im je poklanjao muzičke diskove i karte za pozorište, često ih je vodio na Beogradski sajam knjiga, a gotovo svakoj generaciji znao da preporuči štivo za čitanje.

Ko zna, možda je košarka izgubila velikog stručnjaka, a zahvaljujući ovoj vlasti srpska umetnost na određeno vreme dobila jednog od najvećih poklonika i kolekcionara.

                                                                                                                D. Vučić