Pre nešto više od mesec dana na planetarnoj smotri najboljih fudbalera do 20 godina, mlađani Nišlija je, po opštoj oceni, bio "broj 1" fudbaler, kad je Srbija na Novom Zelandu pokorila svet. Tamo su ga upoređivali sa Holanđaninom Arjenom Robenom, zaluđeni njegovom kontrolom lopte, brzim razmišljanjem, golovima...

Sada znamo da imamo momka za budućnost srpskog fudbala, ne treba da bude Mesi ili Roben. Neka ostane Žile, kako ga prozvaše Partizanovi navijači.

Zvezda je rođena 11. jula 1996. godine u Nišu, gde je po sopstvenom priznanju bio predodređen da pika loptu. Tata Jovica je obožavao fudbal, igrao ga je do svoje 20. godine, ali je onda iz neobjašnjivih razloga prekinuo karijeru. Međutim, veliku ljubav preneo je na sina Andriju.

- Kad sam se rodio sačekali su me krevetac i fudbalska lopta. To je bukvalno početak, a preko puta moje kuće je klub "Car Konstantin". Već od treće godine tu su me upisali roditelji. Moglo bi se reći da sam tu imao prvo iskustvo treninga ili bolje rečeno učenja fudbala - pričao je Andrija.

Jedan od onih klinaca koji su još u školskoj klupi počeli da ostvaruju snove. Primećen je od skauta Partizana, poznatih po dobrom "njuhu" za dečake koji vešto barataju lopte. Potpisnik ovih redova je imao sreće da u tom periodu dobije cedulju sa imenima trojice dečaka za koje je trener Dušan Trbojević tvrdio da će postati "veliki igrači". Među njima bilo je i ime Andrije Živkovića. Nije mu smetalo što je do kraja osnovne škole uglavnom živeo u autobusu, koji ga je svakodnevno prevozio iz Niša do Beograda. I obrnuto. U Partizanu je trenirao, a u Nišu ga je otac Jovica vodio na privatne treninge.

- Kada sam završio osnovnu školu došao sam u Beograd, kratko sam bio u jednom, a posle se preselio u stan u kojem sam sada sa roditeljima. Oni su sa mnom u Beogradu od selidbe. Odlaze za Niš kada sam u reprezentaciji, a dešava se da budem i sam. Oni su moja glavna podrška. Brinu se o meni na najbolji mogući način - ističe Andrija.

Priznaje da o lopti razmišlja po ceo dan, ali nije zapostavio školovanje. Završio je Tehničku školu Zmaj, mada ističe da su u školi uvek imali razumevanja za njegove izostanke. Prvi san bio je vezan za debi u Partizanovom dresu, a to se dogodilo na zimu 2013. godine u Novom Pazaru, kad je na klupi crno-belih sedeo Vladimir Vermezović.

- I sada vidim svoj centaršut ka Mitroviću, pogodio je prečku... Nisam znao da ću ući u igru, sve mi je bilo mnogo uzbudljivo. Čini mi se da se igrao 67. minut, rezultat je bio 0:0 i iznenadila me je odluka šefa da me baci u vatru. Sve je to bilo lepo, neverovatan osećaj. Mnogi su me posle meča zvali da čestitaju, ali ja kao da nisam bio ni svestan da sam debitovao za najbolji tim u Srbiji.

Prvi gol u seniorskoj konkurenciji postigao je 25. avgusta 2013. protiv Radničkog iz Kragujevca. Nije gol, već golčina! Krenuo je onda da ih da je u seriji, pa je već 10. septembra u Kardifu pretilo da uđe u istoriju srpskog fudbala. Selektor "orlova" Siniša Mihajlović želeo je da ga pozove "pod zastavu" za meč sa Velsom, ali vađenje vize za Ujedinjeno Kraljevstvo u roku od nekoliko radnih dana bilo je nemoguća misija. Da nije bilo administrativne prepreke, Živković bi dobio šansu da postane najmlađi reprezentativac u istoriji našeg fudbala...

Odoleo je, za sada, i Partizan ponudama bogatijih klubova. Najviše zahvaljujući Žiletovom karakteru, dobrom vaspitanju, i pravilnom putu koji je izabrao. Novac je stavio u drugi plan, svestan da mu i dalje treba nadgradnja, okruženje ljudi koji ga vole, želja za napretkom. Za sebe još kaže da voli sve što i njegovi vršnjaci, sa izuzetkom Tvitera, da je broj 17 izabrao najviše zbog činjenice da je tog datuma rođen njegov otac Jovica, da mu je Barselona omiljeni klub, Roben igrač, da nikad ne bi prešao u Zvezdu...