Gutljaj za pokojnika

Umesto zapisa, do današnjih dana su se iz tih drevnih vremena zadržali brojni religijski običaji i postupci - dočaravanje kiše, odbrana od groma, ostavljanje poslednjeg snopa na njivi, klanje određenih životinja na određene praznike.

Bolje je da selo propadne, nego u selu običaj, izreka je koju je dobro znao, i zabeležio još Vuk Karadžić. Ona najbolje objašnjava kako se običaji kao ostaci starinskih kultova teško i nerado menjaju. Da se za vreme grmljavine ne treba krstiti, jer nas baš u tom trenutku može udariti grom, zaostalo je iz vremena kada je slovenski bog gromovnik još imao punu vlast na naoblačenom nebu, pa bi simbol novog, njemu konkurentnog božanstva možda mogao da ga naljuti. Kada pada grad, hercegovački domaćin uzima gvozdene mašice kojim se premeću drva u ognjištu, stavlja na nju soli, i to baca napolje. Zašto mašice? Zato što se još od vremena kada je gvožđe bilo novi materijal, zadržalo verovanje da se od njega plaše demoni.

Mnogi običaji, a naročito oni u vezi sa poštovanjem mrtvih, pripadaju najdubljoj starini. Tako je, na primer, propis da se pokrov za mrtvaca ne sme seći ni nožem ni makazama, nego samo oštrim kamenom, ostao je još iz kamenog doba, kada se za metal još nije znalo. Iz iste ere, dok još nije bilo kola sa točkovima, zadržao se i običaj da se mrtvac i zimi i leti odvozi na groblje saonicama.

Još je veoma živ običaj da se za pokoj duše najpre malo vina ili rakije iz čaše odlije na zemlju, i tek onda popije. Poreklo mu je iz libacije, tečne žrtve bogovima u mnogim mnogobožačkim društvima - kad god bi domaćin napunio veliku posudu sa vinom, prvo bi iz nje malo vina odlio, pa tek onda služilo gostima. U istočnoj Srbiji još se čine libacije mrtvima na kućnom pragu. Ta radnja danas nema nikakvog smisla, ali dokazuje da potiče iz veoma daleke prošlosti, kada su se mrtvi sahranjivali uz kuću, pod pragom.