Zašto Rusija nije odgovorila na američke udare u Siriji?
"Asadu jasno - SAD nemaju nikakvu strategiju za Siriju"
Nakon nedelje u kojoj je bila eskalacija retorike između SAD-a i Rusije - od čega je većina provedena na Tviteru - raketni udari na Siriju su konačno izvedeni u subotu. Snage SAD, Velike Britanije i Francuske lansirale su napade na tri lokacije koje su navodno povezane sa proizvodnjom hemijskog oružja kod Damaska, kao i u provinciji Homs.
Uprkos patosu u kojem je američki predsednik Donald Tramp objavio vojnu operaciju, njeni rezultati su na kraju bili ispod skromnih. Ako se ostave po strane kontradiktorni izvještaji o tome koliko je raketa pogodilo ciljeve, one nisu napravile vojne žrtve, niti nanele ozbiljniju štetu sirijskoj vojnoj infrastrukturi.
U tom smislu, američko-britansko-francuski udari nisu bili ništa drugačiji od vojne akcije u aprilu 2017. godine, kada je, nakon što je korišćeno hemijsko oružje u sirijskom gradu Kan Šejkun, u provinciji Idlib, SAD bombardovao vazdušnu bazu Šajrat, kojom upravlja režim.
Razlika ove godine je u tome da Vašington nije krivio samo sirijski režim za hemijski napad, već i njegovog zaštitnika Moskvu. Ovo je situaciji dalo veći stepen tenzija i povećalo je špekulacije o direktnom sukobu SAD i Rusije. Direktna konfrontacija je bila, predvidivo, izbegnuta i cela operacija je najviše ličila na neki "performans".
Ona strana koja je najviše imala koristi od ove situacije bili su sirijski režim i njegovi saveznici. Nije došlo do promene ravnoteže moći na terenu nakon ovih udara i snage lojalne Asadu nisu pretrpele gubitke. Nakon "savršeno izvedenih" udara - kako ih je Tramp opisao - postalo je jasno kako, osim populizma, nema ništa iza retorike Bele kuće.
Asadu je sada jasno kako SAD nemaju nikakvu strategiju za rešenje sirijskog sukoba i kako ne može pokrenuti efikasan mehanizam da spreči korišćenje hemijskog oružja.
Ni Rusima ne odgovara direktan sukob
Priča o mogućoj eskalaciji između SAD i Rusije na Bliskom istoku mnogo se razmatra posle ruske intervencije u Siriji 2015. godine. Ovogodišnje Putinovo obraćanje naciji dodatno je uozbiljilo situaciju kada je on spomenuo mogućnost "instant odmazde" u slučaju napada na Rusiju.
Uprkos emotivnim govorima, rusko liderstvo ne prelazi liniju i ne izaziva sukob. Direktna konfrontacija sa vojno nadmoćnijom koalicijom predvođenom SAD značila bi potpuni poraz za Rusiju u Siriji, a nije zgoreg dodati kako bi to počelo globalni oružani sukob. Rusija je tako izabrala strategiju razgovora, kroz koju se osigurava i ne preduzima riskantne korake na terenu.
Međutim, iako na terenu nema očite eskalacije, retoričke tenzije ne treba potcenjivati. Postoji stepen nepredvidivosti u ponašanju aktera na obe strane u proteklim mesecima, kao i sve veće nepoštovanje međunarodno prihvaćenih normi i procedura. Ovo bi se moglo dokazati opasnim u budućnosti, jer minimalizuje prostor za pregovore i diplomatske dogovore, zaključuje se u tekstu.