Iz penzije motri na blago škole
Veliki zaljubljenik u istoriju i istorijsku prošlost i tradiciju svoga naroda, u etnološko i etnografsko bogatstvo ovih prostora, on je svojevremeno došao na ideju da nešto od toga sačuva i ostavi kao nauk, da to bude istorijska učionica generacijama koje i posle njega budu dolazile i prolazile kroz ovu kuću nauke i obrazovanja. Odlučio je da kao amater i volonter u toj oblasti, u školi napravi mali istorijski etnografski i etnološki muzej.
Uz pomoć učenika i njihovih roditelja počeo je da traga i prikuplja eksponate, pravi i obogaćuje zbirku koja će, kako vreme odmiče, sve više dobijati na ceni. Danas ta zbirka ima više od 1.000 raznolikih eksponata.
- Nije bilo nimalo lako sve to stvoriti, ali sve što čovek radi s ljubavlju, mora da uspe-kaže Vukićević i dodaje:
- Iako ja u svemu tome nisam imao nikakvog iskustva niti nekog stručnog znanja, imao sam osećaj šta je dobro, šta je zanimljivo i poučno, šta je neprolazna vrednost i da je to važnije od toga kako će to biti izloženo. Sve eksponate sam, uglavnom, našao, očistioih i na svoj način konzervirao, a posle, kad mi je uprava škole dodelila dve prostorije u prizemlju, kad je Opština Budva platila majstore da po arhitektonskim rešenjima moga sina urede taj prostor, uspeh je bio neminovan.
Kolevki počasno mesto
Petar Vukićević je posebno počasno mesto dao staroj drvenoj kolevki:
- Njoj pripada to mesto kao simbolu, izvoru života. Iznad nje sam postavio fotografije koje sam jednim imenom nazvao: majke heroji. Tu su fotografije, portreti kraljice Milene, supruge kralja Nikole, kao i crteži, slike majki koje nose decu u kolevkama dok čuvaju stoku ili rade u polju, a radi se uglavnom o delima putopisaca koji su nekada dolazili iz bela sveta, posećivali i obilazili Crnu Goru - veli ovaj neumorni, čovek, strasno posvećen svom plemenitom pozivu.
On, naravno, za to posebnu zahvalnost duguje tadašnjoj direktorki škole Biljani Vukčević, koja je imala razumevanja i dodelila prostor, kao i tadašnjem predsedniku budvanske opštine Radu Gregoviću, koji je platio uređenje tog prostora. Vukićević i dalje, iako je otišao u penziju, pomno prati šta se događa sa njegovim muzejom i oštro se protivi da se on pripoji gradskoj muzejskoj ustanovi, jer smatra da je "njegov muzej" stariji, da je to "živa" učionica istorije i istorijske, kulturne i duhovne prošlosti, ne samo Budve, neka vrsta kabineta u kojem će đaci neposredno sticati znanja iz tih oblasti - konačno, njegov svojevrsni amanet koji je ostavio ovom obrazovnom kolektivu.
A ono što ga posebno boli jeste činjenica da muzej još nije dostupan i građanstvu, posetiocima Budve:
- Mislim da bi trebalo da bude otvoren za posete barem dva puta tokom nedelje, kako za Budvane, tako i za turiste koji posećuju metropolu crnogorskog turizma. Mislim da bi to bio važan detalj u budvanskoj turističkoj ponudi, mogućnost da i stranci upoznaju delić kulturnog i duhovnog blaga ovoga naroda i ovoga kraja -prosto, da se ovo ne sme prepustiti zaboravu i svesti samo na okvire ove obrazovne ustanove.
Urna stara dva milenijuma
- Sve što je ovde izloženo, uglavnom je sakupljeno sa područja Paštrovića, Maina, Brajića, Pobora, Grblja, Crmnice, Ljubotinja, Prekornice... Pored najstarijih crteža Budve tu je, recimo, drevno pilo za maslinovo ulje, urna stara više od dva milenijuma, staro oruđe i oružje, stari crnogorski novac, grnčarija i ostaci prastarih amfora do kojih su doprli ronioci sa ovih prostora, burila za vodu, starinski bakarni kazan za rakiju, posuđe iz minulih vekova, starinska trpeza sa vaganom, svakovrsni stari alati za obradu drveta, za kosidbu i obradu zemlje, a poseban kutak je rezervisan i za eksponate iz novijeg doba - iz vremena omladinskih radnik akcija i obnove ratom uništene i porušene Jugoslavije...