Sudbina tako htela
Bukvalno je održavaju u životu. Kao i većina onemoćalih i od svih zaboravljenih staraca, i baka Kata živi u oronulom kućerku, bez vode i struje. U sobi ima samo vajkadašnji metalni krevet, nešto posteljine i stari i isluženi šporet smederevac. Kuća ima struju, ali je isključena jer baka Kata nije mogla da plaća račun (čak ni za sijalicu), pa je dugo u mraku. Nema stoke, nema ni kokošaka, jedini koji je stalno sa njom, koji je štiti i "bodri" je pas "Bobi".
Nikad je niko nije posetio
U novopazarskom centru za socijalni rad radi mnogo ljudi, od države dobijaju novac između ostalog i da "izađu na teren" i obiđu stare i iznemogle u seoskim sredinama. Baka Kata kaže, a to uglavnom ističu i drugi usamljeni starci, da je nikada niko nije posetio, niti upitao može li da preživi i treba li joj neka pomoć.
- Više mi ni poziv za glasanje ne šalju, valjda su me svi otpisali, za opštini u državu ja odavno više ne postojim - jada se Kata.
- Rođena sam u Drnišu kod Knina, u Svilanovo sam došla 1973. godine kad sam se udala za pokojnog supruga Milomira. Nismo imali dece, on je mlad preminuo 1982. godine, od tada sam sama... Valjda je sudbina sve to tako udesila. Bog je hteo da ja čak iz Knina, gde sam upoznala terenca Milomira, dođem u Srbiju i u zabiti Golije. Dok sam bila mlađa, nekako sam se i snalazila, brala sam kleku i pečurku i tako preživljavala, sada su pritisle godine i bolest. U šumu više ne mogu, a duša hoće hranu i lekove - jada se baka Kata i dodaje:
- Sudbina je htela da nemam baš nikoga svog. Otac Mate mi je preminuo 1978. godine i tada sam poslednji put bila u rodnom kraju. Imala sam četiri sestre i dvojicu braće, rasute po belom svetu. Najmlađa sam, svi su davno poumirali, a nijednom nisam bila na sahrani jer za put nisam imala novca, niti išta znam o njihovim potomcima... Nemam televizor, ne slušam radio, zaboravila sam kad sam poslednji put čitala novine, potpuno sam izolovana od ostalog sveta.
Baka Kata i naglašava da bi verovatno još odavno bila na "onom svetu" da nije učiteljice Marine i komšinice Milanke.
- Donesu mi hleb, često i ručak, nabave mi najneophodnije namirnice i pokoji sapun, nekada i nešto da obučem, izmere mi pritisak, kupe lekove. Bog im dao sve što poželele, one su moj spas i moj život - kaže starica.
I Svilanovo je, poput drugih sela na Goliji, skoro pusto. U školi nastavu pohađaju samo tri đaka.
- Bojim se da će se ugasiti. Deca su mi pričala da u selu živi usamljena starica koja jedva preživljava, trudim se da joj pomognem, ali je sve to malo, tek za golo preživljavanje. A baka Kati su potrebni šporet koji joj neće dimiti i u kome će moći da ispeče hleb, pristojan ležaj (kauč ili sl.), televizor, frižider. Zaslužila je i ona bolji život, da bar poslednje dane na ovome svetu provede kao čovek - priča učiteljica Marina Biševac i poziva sve dobre ljude širom sveta da pomognu baka Kati i dodaje:
- Čula sam da postoje dobri ljudi koji pomažu bolesnima i starima u ovom kraju, nadam se da će čitaoci "Vesti" i svi drugi dobrotvori pomoći i baka Kati, pogotovo što njoj ne treba mnogo.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.