Andrića slaviti svaki dan
U želji da publika, a posebno mladi saznaju više o Andriću rešio je da snimi seriju o ovom velikanu.
- Scenario je gotov, uključili smo i Žanetu Đukić-Perišić iz Andrićeve zadužbine. Moja ćerka Milena, koja je diplomirala filozofiju, bila je dragoceni saradnik, jer sam kroz razgovore sa njom o istorijskom periodu u kome je živeo i radio Andrić pokušao da saznam šta je to što bi mlade, obrazovane ljude privuklo da gledaju takvu seriju. To je izuzetno buran istorijski period od časa kad on odlazi za ambasadora u Berlin, razlaz sa Staljinom do njegove smrti - kaže Stanić, i podseća da je ovo godina jubileja, da se slavi 125 godina od rođenja Ive Andrića.
Život na Kosovu
Život na Kosovu nije lak, kaže Stanić, i ističe da je svaki susret sa publikom emotivan.
- Ljudi na Kosovu su zaokupljeni egzistencijom. Dešava se da neki izlaze i ulaze za vreme predstave, nekima je zanimljivo, nekima nije. Ali, verujte mi i zbog jednog ili dva čoveka vredi otići. Jednom prijatelju, koji nikad nije bio na Kosovu, obećao sam da ću ga voditi. Nadam se da ću uskoro ispuniti to obećanje.
- Smatram da smo dužni ne samo u godini jubileja, već permanentno da pričamo o jednoj takvo važnoj ličnosti kao što je Andrić, koji je poznavao i Gavrila Principa i Hitlera. On je vrhunski pisac, ali i svedok i učesnik značajnih istorijskih događaja. Pa čak i ako ne snimimo seriju ostaće veliko zadovoljstvo što smo nešto naučili - kaže poznati glumac, koji često gostuje po Srbiji i dijaspori.
Publici kazuje odlomke iz Andrićevih knjiga, ali i dočarava neke od svojih brojnih uloga koje je igrao u pozorištu, a posebno se raduje svakom gostovanju na Kosovu.
- Svako ko ode na Kosovo je na dobitku. Ne može se ni na internetu, ni na televiziji videti šta su to Visoki Dečani, Gračanica. Ne mogu da vam opišem to uzbuđenje. Ja sam na Kosovu prvi put bio 1996. godine. Sećam se, bili smo Ljilja Blagojević i ja posle serije "Kraj dinastije Obrenovića". Delili smo deci autograme, i u jednom trenutku me je Ljilja upitala otkad pišem ćirilicom. Ja joj kažem da ne znam o čemu priča, jer sam i sam tog trenutka shvatio da sam počeo da se potpisujem ćirilicom potpuno nenamerno, spontano. Ja se sa Kosova uvek vratim neuporedivo bolji, plemenitiji, snažniji i hrabriji.
Od diplomate do nobelovca
Oko imena Ive Andrića ispredaju se mitovi, od toga ko mu je bio otac do, navodno, burnog ljubavnog života. Rođen je 9. oktobra. 1892. godine u mestu Dolu kod Travnika.
Kao gimnazijalac piše poeziju, a studirao je u Zagrebu, Beču, i u Krakovu. U Beograd dolazi 1919. i započinje diplomatsku karijeru.
Radio je u konzulatima u Vatikanu, Parizu, Madridu, a 1939. biva postavljen za ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Akreditive je predao kancelaru Trećeg rajha Adolfu Hitleru.
Dan nakon bombardovanja Beograda, 7. aprila. 1941, napušta Berlin i vraća se u Beograd, a penzionisan je na lični zahtev.
Četiri godine okupacije proveo je u malom stanu u Prizrenskoj ulici i tada piše svoj prvi roman "Travnička hronika", potom i "Na Drini ćuprija" za koji je i nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1961.
O njegovom privatnom životu se malo znalo, a prezime Andrić ponela je samo Milica Babić- Jovanović.
Njihova ljubav, ako je verovati čaršijskim pričama, trajala je punih 30. godina, a s njom se oženio 1958. nakon što je ostala udovica.
Milica je preminula 10 godina kasnije, a ostareli i oronuli pisac posle smrti žene gotovo se potpuno povukao u svoja četiri zida.