Zaboravljena verovanja: Razgovor za dušu

* U vreme dok nije bilo hanova, a kamoli hotela, u naseljima koja su presecali trgovački i vojni drumovi meštani su podizali naročite građevine, zvane gostinske kuće. O njima su se starali svi, i među sobom utvrđivali red koja će porodica dočekivati namernike. Ovakva zdanja su nestala sa Turcima, kada je oslabila i rodovska i plemenska zadruga, a umnožila se samostalna domaćinstva, koja su od tada u svojim kućama otvarala gostinske sobe.

* Gost se nikada ne pita zašto je došao i koliko će ostati, a njemu pristojnost nalaže da sam to saopšti. Kod nekih albanskih porodica zadržao se običaj da gost kad stupi u kuću, najpre klekne i sačeka da mu domaćin da dozvolu da može da sedne i raskomoti se. Seda se prema starešinstvu i to tako da je domaćin uvek naspram gostiju. Ako je došlo više namernika, oni su dužni da se rangiraju već na ulazu u kuću, tako i ulaze, i zauzimaju mesto. Od tog trenutka, svi gosti su pod punom pažnjom svih ukućana koji ih služe zajedno sa domaćinom.

* Glava doma ih najpre poslužuje duvanom, zatim čajem i kafom. Za to vreme se u razgovoru bolje upoznaju, a potom se na sofru iznosi neslan hleb i slan sir kao predjelo, što je slično srpskom običaju uzimanja hleba i soli na dočekivanju gostiju. Zatim se služi ručak ili večera, već šta je na redu. I danas u planinskim selima na Kosovu i Metohiji ima porodica koje ne večeravaju do kasno u noć, da ih ne bi iznenadio putnik namernik.

* Na domaćinu je da proceni i da li je gost raspoložen za razgovor ili nije. Razgovor se smatra "hranom za dušu", jer u vreme kada nije bilo razvijenih saobraćajnica, gosti su, naročito u zabitim krajevima, bili jedna od malobrojnih veza sa ostatkom sveta. Zato, ako je potrebno, domaćin bi u pomoć pozvao i susede, ponekad i svirače i pevače.