Zaboravljena verovanja: Celo pleme čuva gosta

Najvažnija na Kosovu je bila bezbednost čoveka koji je zatražio utočište. Od trenutka kada je namernik ušao u kuću domaćina pa sve dok ga ne isprate do izlaza iz seoskog atara, računa se da je zaštićen od svakojakih nevolja, jer je pod zaštitom ne samo domaćina i njegovih ukućana, nego i čitavog bratstva i plemena.

U nekadašnjoj porodičnoj zadruzi gde je na jednom zajedničkom imanju živelo nekoliko naraštaja, svi članovi su osećali obavezu da gostu ukažu počasti isto kako bi to činili u sopstvenoj kući i na svom delu imanja. Drugim rečima, gost se izjednačavao sa zajednicom krvnog srodstva, čak se nad njom i uzdizao. On je ravnopravno sa domaćinom učestvovao u porodičnim obredima, kao što je kod hrišćana na Kosovu bilo slavljenje slave. Kako su gostu svi narodi pridavali gotovo natprirodna svojstva, on je bio pod punom zaštitom svojih domaćina.

Ukoliko bi gostu i pored svih mera predostrožnosti neko naudio, krivac bi bio odgovoran svim povezanim bratstvima i plemenima, gostovoj, domaćinovoj i sopstvenoj. Štaviše, čak je i krvnik, ukoliko bi zatražio utočište, bio zaštićen od progonitelja sve dok ga domaćin ne isprati iz svog sela.

Povinujući se tom pravilu, zabeleženo je da je 1950. majka morala da pruži zaštitu ubici svog sina! Na jednom seoskom slavlju kod Kosovske Kamenice čovek, razgaljen, opalio je iz pištolja i nehotice ubio svog najboljeg druga, a kako je bio gost u njihovoj kući, majka je morala da ga zaštiti od drugih svečara, iako joj je gost ubio sina jedinca.

Pogine li Albancu gost, u nekim delovima Kosova on je dužan da ga osveti kao da mu je blizak rod. Najdalje u zaštiti su otišli gorštaci sa Šalje, koji smatraju da je gost pod domaćinovom zaštitom još od trenutka kada sa puta poruči da mu stiže, i da traži utočište.