Zaboravljena verovanja: Ruke šire, u lice se ljube

Dobrodošao gost je morao da zna i kako da se ponaša pred domaćinom, i tu se najviše gledalo na pozdravljanje. Rukovanje, u znak prijateljstva, pažnje i srdačnosti, potiče još od vremena kada je otvorenom šakom trebalo da se pokaže dobra namera, a i da nema skrivenog oružja

Na Balkanu su se zadržali grljenje i poljupci, čime su prisnost među sobom pokazivali najpre i vladari i plemići, kasnije i prosti puk, a kapa se skidala i pravio naklon u znak poštovanja i pažnje, što poneko čini i danas. U narodnoj pesmi "Sestra Leke kapetana" opeva se putovanje Kraljevića Marka u Prizren, gde ga usput svraća u svoj dom prijatelj Miloš: "Srete Marka, pobratima svoga, ruke šire, u lice se ljube."

Običaj da se pada na kolena i ljube krajevi odeće, skuti, progutali su vekovi, a iz tog "kompleta" zadržao se samo poljubac u ruku. Nekad se na ove načine uveravao u poniznost starešina, bio on velmoža, sveštenik ili glava porodice. Kod Albanaca u okolini Đakovice i dan-danas gost kada uđe u kuću domaćina klekne i ostaje na kolenima sve dok mu domaćin ne da "izen", ne odobri mu da ustane i raskomoti se.

U srpskim narodnim pesmama često se pozdravljalo, i ti stihovi se smatraju naročito raskošnim i elegantnim. Tako u pesmi "Nahod Simeun" momak koji u traganju za poreklom stiže do Budima, stane pred kraljicu i "kapu skida, do zemlje se svija, i kraljici božju pomoć daje", a kada se vratio igumanu u manastir "pokloni se do zemljice crne, ljubi oca u skut i u ruku".

Stara pravila važe i danas. Muškarac pozdravlja prvi žensko društvo. Ko prolazi, prvi se javlja onom ko sedi ili stoji. Ruku pruža stariji mlađem, a samo domaćin u svojoj kući prvi ruku pruža svakome. Pri susretu ravnih po položaju, pozdravlja onaj ko prvi ugrabi priliku, a red je bio da pozdravi konjanik pešaka i onaj ko silazi sa brda onog u dolini.