Kao da je bilo juče: Pustite me da mrzim špijune

"Sve sam želje isčup'o, pa čuvam zahvalnost, Crkva mi je dinastija, molitva lojalnost. Udrite me na muke, stav'te me na probu, spustite mi najcrnji komadić u torbu. Metnite me gladnoga, da čuvam kordone, al' dopust'te jedino - da mrzim špione! Ako j' dužnost građanska, hraniću se travom, naučiću klimati prepokornom glavom, i kurjuk ću oplesti, k'o u mandarina, i srkaću samo slast zvaničnih novina. Pobeći ću kad mi ko spomene Prudone, al' dopust'te jedino - da mrzim špione! Nećete me videti da se na što durim, kad opazim nepravdu, ja ću da zažmurim. Od boga su zvanija, od boga su vlasti, pa baš da me oglobe, neću nikom kaz'ti. Kad bog hoće, i pravo j', ber'te milione, al' dopust'te jedino - da mrzim špione! Kad ministri namignu, leći ću da spavam, a u snu ću šaptati: "Ja se pokoravam!" Dok ne reknu: "Ustani!" donde ustat neću, zapovede l' da umrem, dobro, i umreću. Ako falim, nemojte davat mi pardone, al' dopust'te jedino - da mrzim špione!"

  (Jovan Jovanović Zmaj, "Pesma jednog najlojalnijeg građanina", 1871)