I to je (bio) Balkan: Oči vrednije od časti

Slično se nalazi i u pripoveci "Vetar": "Dakle, ta devojka imala je crne oči, velike tako da je iz njih duvao neki vetar, i neka promaja me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu... I taj pogled dolazi, istina, ozgo, ali se spušta kroza me i silazi još za čitav hvat u zemlju. Ja sam bar osećao gore na temenu rupu i dole za patos zakovane noge".

Naravno, ženske oči, koje su nadahnule mnoge druge čuvene književnike, ne samo srpske, bile su samo medijum u koji su se sabirale sve druge krasote voljenog bića, tako da je Laza K. Lazarević doživeo svoju Jelicu u svim oblicima - osećajnom, čulnom, intelektualnom, filozofskom.

On od svoje drage, dakle, nikada nije zaista pobegao, čak i kada ju je ostavio na cedilu i otišao u Berlin.

Uzalud je pokušao da je zaboravi sa novom ljubavi, sa već znanom Švabicom Anom Gutjar. Oficirska kći sa Dorćola već je ušla u sve njegove damare.

Jelica, koja se lako raspoznaje u "Verteru" i "Vetru", nastanila se i na drugim mestima na kojima je niko ne bi očekivao.

U pripoveci "On zna sve" o jednom letivetru Vučku, Lazarević takođe kao da sam govori: "U prvi mah pogodi me oko! Odmah zatim ona...". A ona, kao tuđa žena, bila je još lepša i privlačnija...