Ako se sad Rusi i Turci ne dogovore o Siriji...
U Ankari je 29. decembra prošle godine postignut sporazum čije je sprovođenje počelo istog dana uz turske i ruske garancije. Tom prilikom je dogovoreno da prekid vatre označi početak pristupanja političkom procesu za rešavanje sirijske krize, koji bi trebalo da počne krajem januara ove godine u gradu Astani, glavnom gradu Kazahstana, između sirijskog režima i opozicije.
Ali, po čemu se ovaj sporazum razlikuje od prethodnih? Zašto bi se turski i ruski trud mogao pokazati uspešnim u rešavanju sirijske krize, dok svi raniji pokušaji da se sirijska kriza okonča nisu urodili plodom? Postoje li ovog puta neki drugačiji pokazatelji?
Prema pomenutoj proceni situacije, u uspeh rusko-turskog sporazuma se polažu veće nade, jer je došlo do zbližavanja između Rusije i Turske. Takođe, uključivanjem Irana u ovo pitanje smanjuje se mogućnost opstruisanja sporazuma sa njihove strane, jer se priznaje iranski uticaj na sirijski režim, uprkos uzdržanosti koju Teheran pokazuje u pogledu rusko-turskih poteza.
Rusija želi - pošto je svojom intervencijom dovela do promene ravnoteže snaga na terenu - da potvrdi kako je sposobna da radi na izgradnji mira na temelju razmera uticaja i dominacije koju ima u Siriji i među regionalnim akterima.
Što se tiče Turske, ova država sirijsku krizu vidi kao opasnost za svoje jedinstvo i stabilnost u kontekstu sve većih bezbednosnih pretnji kao rezultat nastavka sukoba. Turska vodi dva rata u isto vreme: protiv Islamske države i Kurdistanske radničke partije, dok američka podrška Kurdima povećava turske strahove da bi moglo doći do osnivanja kurdske nacionalne države na severu Sirije.
Ali, uprkos svemu, i dalje postoje velike poteškoće koje bi mogle da prepreka na putu postizanja rešenja za ovu krizu. Moglo bi doći do izbijanja novih sukoba pre nego što se stigne do ove tačke, zbog različitih očekivanja koja imaju suprotne strane ovog dogovora kada je reč o prirodi rešenja i izlazima iz krize.