Olandu banke važnije od naroda
Prvo je prošle nedelje u Skupštini odbačen predlog o izmeni Ustava i novog Zakona o oduzimanju državljanstva, a onda je oko milion studenata, radnika, službenika, đaka izašlo na ulicu odlučni da obore predlog Zakona o radu. Bio je to još jedan šamar predsedniku Olandu izabranom 2012. godine da bi ostvario nade francuske levice o socijal-demokratskom modelu društva. "Oland - izdajnik", pisalo je između ostalog na transparentima iako je bilo i tipično francuskih poruka kao "Ne - noćnom radu - noću vodimo ljubav".
Visoka nezaposlenost
Za sada Francuska ostaje jedna od zemalja sa najvišom stopom nezaposlenosti u EU. Kao nezaposleni vode se svi koji nemaju minimalnu zaradu od oko 1.200 evra i ne uplaćuje im se penzijsko i zdrastveno osiguranje. Kada bi se u Francuskoj uveli nemački zakoni o radu, jasno je da bi već zbog načina prebrojavanja, nezaposlenost bila smanjena bar za pola.
Francuska je prezadužena i svakodnevno uzima nove kredite po veoma niskim kamatama da bi otplatila stare. Ukoliko bi se predsednik pobunio i počeo da sprovodi predziborna obećanja, banke i krupna industrija bi mu otkazale "prijateljstvo". To delimično objašnjava zašto Oland ništa nije uradio da se uvedu takse za berzanske transakcije, da se primoraju multinacionalne kompanije da plaćaju poreze umesto da sve ide na leđa građana i malih i srednjih preduzeća.
Ostaje međutim ono što najviše zabrinjava - a to je kako smanjiti nezaposlenost koja iznosi 10 odsto. Poslodavci u Francuskoj teško se odlučuju da bilo koga zaposle za stalno jer je otpuštanje administrativno i pravno komplikovanije od razvoda. Zato zapošljavaju uglavnom na određeno vreme, a sa takvim ugovorom o poslu ne možete ni da iznajmite stan, ni da dignete kredit za stan.
Predloženi Zakon o radu nazvan "zakon El Komri" po prezimenu ministarke rada predviđa, između ostalog, izmene koje bi olakšale otpuštanja radnika i faktički ukinule maksimalno radno vreme od 35 sati nedeljno - najkraće u EU. Vlada premijera Valsa unela je neke kompromisne izmene o mogućnosti da država plaća radniku odštetu ako nije otpušten svojom krivicom, kao i da isti zakoni ne važe za velike korporacije i mala i srednja preduzeća. Poslodavci odbijaju kompromis, a udruženi sindikati takođe neće ni da čuju.
