Avet u vodenici

Proslavila ga je čuvena pripovetka Milovana Glišića "Posle devedeset godina", koja je objavljena 1880. godine, skoro dve decenije pre no što je Brem Stoker objavio svoj slavni roman o Drakuli.

Glišić je slušao legendu o krvopiji koji je sejao smrt i strah u Zarožju, selu u zapadnoj Srbiji. Njegovo delo je gotovo ceo vek kasnije poslužilo kao uzor za poznati srpski horor film "Leptirica".

Zarožani i dan-danas pričaju da je Sava godinama davio vodeničare na bučnoj rečici Rogačici, ali da, zapravo, niko nije znao ko je on bio. Sve dok nije naišao Strahinja, momak iz Ovčinje, koji se zaljubio u jednu zarošku čobanicu, ćerku bogatog seljaka. Sava Savanović je živeo sam. Nije imao roda ni poroda. Bio je stočni trgovac. Kada mu je posao upropastila konkurencija, prihvatio je da bude pomeljar u vodenici u kojoj je mleo pšenicu sve do smrti.

Kada je umro, sahranili su ga blizu njegove kuće u mestu Zidine. Legenda dalje kaže da se povampirio samo nekoliko dana kasnije.

Kada je Strahinja ostao prvi put da prenoći u vodenici, uzeo je pušku, a jedan poveći panj prerušio da liči na čoveka i sakrio se u potkrovlje. Oko ponoći Sava je ušao u vodenicu i počeo da meša brašno i kada je ugledao panj, počeo da viče: "Evo meni dobre večere." Međutim, kada je krenuo da davi, osetio je da to nije čovek. Prevareni vampir je tada izgovorio čuvenu rečenicu u kojoj se razotkrio:

- Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras -

Meštani se ujutro okupiše oko vodenice i krenuše u potragu za vampirovim grobom. Najstarija baba u selu rekla im je da njegov grob potraže u Krivoj jaruzi ispod račvastog bresta. Otkopali su Savino telo, koje je gledalo na jedno oko, i proboli ga glogovim kocem. Ali nisu uspeli kako treba da ga poprskaju svetom vodicom i iz njegovog tela izletela je leptirica koja je nastavila da davi po Srbiji. Od tada, Sava ne spava.