Selidbe uzele deo života
-Ćerka Nataša, završila je fakultet i nedavno se udala i živi u Sutomoru, a dvadesetdvogodišnji sin Nikola je ovde sa nama, suprugom Oliverom, on još studira i pomaže nam u poslu koji smo nedavno započeli, a to je prodaja voća i povrća - započinje priču Sreten, koji se izuzetno obradovao kada je čuo da će priču o njegovoj životnoj sudbini čuti i brojni prijatelji u Kanadi, Americi i širom Evrope, jer Mostaraca iz njegove generacije ima svuda po svetu...
Vraća se osmehSreten, osmišljava svaki novi dan i ističe da više nema nameru da se seli i ponovo kreće iz početka. - Stvarno mislim da je dosta bilo i da sada lepo i uz osmeh živimo u Zrenjaninu, koji je posle silnih selidbi, mogu reći, naš grad - uz osmeh ističe Sreten... |
- Proživeli smo, ali i preživeli burnih dvadesetak godina u stalnim selidbama i novim počecima, a sve je krenulo aprila 1992. godine kada smo sa decom bukvalno u pelenama iz Mostara pobegli u jedno mesto kod Plužina u Crnoj Gori. Nakon nekoliko meseci, tačnije sredinom avgusta iste godine, četvoročlana porodica seli se u Beograd, živeli smo u malom stančiću, bez ikakvih sredstava a gazda je iz meseca u mesec povećavao kiriju. To nismo mogli dugo da izdržimo i onda započinje porodično putešestvije, najpre u Zuce ispod Avale, pa onda Novi Sad, ponovo Beograd, pa 1995. godine Zrenjanin, gde smo utočište pronašli kod porodičnih prijatelja i ostali sve do početka bombardovanja 1999. godine, kada se selimo u Podgoricu, ali tamo nismo mogli da dobijemo papire pa se dve godine kasnije opet selimo u Vojvodinu i Novi Sad, a početkom ove godine opet smo promenili dom i nastanili se u Zrenjaninu. Sve ovo vreme, razmišljali smo i o trajnom odlasku u inostranstvo, bilo je čak i nekih konkretnih poziva prijatelja iz Kanade, ali eto sticajem nekih okolnosti, ostali smo ovde i sada ponovo sve iz početka krenuli u Zrenjaninu - priča Sreten.