Sa slepcem u sigurnu propast

"Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene. Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe, onako nagrđeni i krvavi, da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio. - Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo. - Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave. - Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze. - Ne mogu da pogledam!. - Zašto?! - Slep sam! Nastade tajac. - Jesi li u putu vid izgubio? - Ja sam se i rodio slep".

(Radoje Domanović u satiričnoj pripoveci "Vođa" 1901)