Kalezić: "Bio sam na ivici samoubistva"

Posle nepunih osam godina provedenih u Americi, Zoran Kalezić (59) se vratio u Beograd. Otišao je razočaran, tužan, prognan sa državnih medija, a vratio se preporođen sa statusom zaslužnog umetnika. U ispovesti za "Vesti" kaže da nije bilo lako, daleko od porodice, prijatelja, kada čoveku samoća i nostalgija pritiska dušu, a svakakve misli se roje po glavi. Ali, uspeo je da se poput Feniksa izdigne iz pepela, a sebe prihvati onakvim kakvim jeste.

- Ne volim da se prisećam i pričam o vremenu kada sam otišao iz domovine. Otišao sam da zaboravim sve što me godinama tištilo. Niko me nije proterao, niti sam od koga bežao, osim od samog sebe. Otišao sam da spasem sebe i druge od sebe, da ne smetam nikome. Za sve što mi se u životu dešavalo, lepo i ružno, sam sam kriv - započinje svoju ispovest Kalezić.

Kako je izgledao početak vašeg života u Americi?
- Iznajmio sam sobu ili, kako to Amerikanci zovu studio, u centru grada kraj Linkoln parka u Čikagu na 19. spratu. Ne znam kada mi je bilo teže - danju, dok sam oko sebe gledao nepoznati svet ili noću kada sam sanjao majku, decu, rodni kraj...

Ali, sam sam izabrao i nisam imao prava da se žalim, niti sam imao kome, osim sebi. U sobi sam imao kaktus i puzavicu, biljke su bile jedina živa bića u toj sobi koja sam stalno zalivao i gledao kako bujaju.

U Srbiji se pričalo da se u Americi radite kao domar i fizičke poslove. Od čega ste živeli?
- Živeo sam od pevanja i nastupao sam šest dana nedeljno, od devet uveče do četiri ujutro. Ima tu i beskrajno lepote. Našao sam sebe u tim satima pevanja.

Sedeo bih na barskoj stolici, jer sam u to vreme operisao kuk i pevao, pevao... Bio sam srećan samo dok pevam. Ali, kada se noć završi, dođem kući i vidim kako nemam ništa i kako su svi srećniji od mene.
 

Kada vam je bilo najteže?
- Najteže mi je bilo u vreme slava. To me je ubijalo. U Beogradu moja porodica slavi, moja majka sprema slavu u Podgorici, a ja samujem sa kaktusom! Imao sam ikonu, upalio bih

Zatvorena stranica - Kao predsednik Udruženja estradnik umetnika Srbije, šest i po godina sam se borio, ali nisam imao podršku kolega. Bio sam neshvaćen. Još bolnije je bilo kada su mi kolege, koje sam kasnije sretao u Čikagu, govorile: "Predsedniče, bili ste u pravu!" Bio bih srećniji da nisam bio u pravu, da nisam gledao ispred sebe i da smo čuvali našu muziku, taj neraskidivi deo naše duhovnosti... Posle svega, shvatio sam da je moja borba bila utopija, a ja Don Kihot, dok je Sančo Pansa je tu negde, iza mene, "klackao". Sve to je sada zatvorena stranica mog života.

tamnjan, okadio kuću, zapalio sveću, prekrstio se...

U jednom od najtežih trenutaka napisao sam baladu o Svetoj Petki. Odjurio sam u jednu kafanu, koju drži jedan Grk i koja je radila 24 sata dnevno.

Sećam se, pet sati ujutru, vetar fijuče i nosi lišće, a ja razmišljam o pupoljcima. Dolaze polugole raščupane žene sumnjivog morala, a ja sanjam pupoljke, u petama osećam trnje iz mog rodnog Kosovog Luga za kojim uvek čeznem. Obuzet sećanjima, napisao sam tu baladu: "Po ko zna koji put otvaram vrata nade..."

Kako ste prevazilazili trenutke kriza?
- Bilo je faza kada sam razmišljao o samoubistvu. Bilo je to doticanje dna, ali i suštine života posle čega se čovek digne ili potpuno padne.

U jednoj od tih faza u posetu mi je došao drug Banja Kaluđerović. On došao sa Cetinja da obiđe mene u Čikagu. Njegov dolazak mi je pomogao da se vratim, da shvatim da postojim i živim, da kroz moje vene još uvek teče krv. Uspeo sam da se podignem sa dna, da nastavim život jači neko ikada pre. Očistio sam svoju dušu i sada se osećam mlađe i poletnije nego pre osam godina kada sam otišao u Ameriku.