"Cistler zastupao i pravo i pravdu"
Ambasador Austrije u Srbiji Johanes Ajgner organizovao je prijem za ekipu filma "Branio sam Mladu Bosnu" o učesnicima Sarajevskog atentata i braniocu Gavrila Principa po službenoj dužnosti advokatu Rudolfu Cistleru.
Ajgner je čestitao glumcima i autorima filma i ocenio da je to delo značajno jer brani pravnu državu.
- Film ima puno veza sa Austrijom a najbitnija poruka koja se odnosi na danas, ovde i svuda, jeste način na koji je doktor Rudolf Cistler shvatio ulogu branioca i službenika pravde - rekao je Ajgner.
Ovacije na beogradskoj premijeri filma
Golgota i časna službaAtentatori su 28. oktobra osuđeni, petorica na smrt, a ostali na 20 godina robije jer su bili maloletni, a Cistler je 24 sata po okončanju suđenja prognan iz Sarajeva. Živeo je u Zagrebu, a u Sarajevo se vraća 1918. Drugi svetski rat zatiče ga u Zagrebu, gde ga ustaše odmah hapse i deportuju u zloglasni Kerestinec, ali ga supruga Nemica spasava dokazujući da nije Jevrejin. Nakon rata, Cistler se vratio u Sarajevo gde je njegova kćerka Vanda dugo godina bila operska primadona. Dao je u životu samo jedan intervju, 1937, i napisao jednu knjigu, "Kako sam branio Principa i drugove". Umro je 1960. godine. |
On je rekao da je nebitno da li su pripadnici Mlade Bosne bili jugoslovenski junaci, socijalni romantičari, borci za socijalnu jednakost ili slepi ideolozi već kako je Cistler zastupao pravdu i pravo. Scenograf Srđan Koljević rekao je da je tema filma iznenađenje za gledaoce jer svi misle da o Sarajevskom atentatu znaju puno, iako zapravo ništa o tome ne znaju.
- Bilo mi je interesantno da sa strane sagledamo priču o braniocu Gavrila Principa po službenoj dužnosti, što takođe niko nije znao - rekao je on.
Koljević je dodao da je pre 20 godina počeo da istražuje priču o Cistleru kada je pročitao stenogram sa suđenja Principu i otkrio jednog zaboravljenog heroja. Prema njegovim rečima, u prvom planu filma su pripadnici Mlade Bosne Veljko i Jovanka Čubrilović, ali da su ga zanimale sve generacije upletene u Sarajevski atentat i kako se to odrazilo na njihove živote, zato što je ljudska dimenzija bitna za razumevanje događaja. Koljević je rekao da je film zasnovan na primarnim istorijskim i dokumentarnim izvorima kao i svedočenjima učesnika Sarajevskog atentata a ne na interpretacijama.
Priča prati događaje nakon atentata, 12. oktobra 1914. kad je počelo suđenje mladobosancima pred sarajevskim Okružnim sudom. U dvorani Vojnogarnizonskog suda tužilac Franjo Svara optužio je 25 osoba za veleizdaju, tvrdeći da su na silu hteli da otcepe BiH od Austrougarske i pripoje je Kraljevini Srbiji. Krivi su, rekao je on u prvom obraćanju, i za ubistvo prestolonaslednika iz zasede.
Dan kasnije, na istorijsku scenu stupio je Rudolf Cistler rekavši da se mladobosancima može suditi za "ubistvo", ali ne za "ubistvo prestolonaslednika" jer zakon u Bosni ne poznaje posebnu zaštitu prestolonaslednika. Osporio je i optužbu za veleizdaju, pozivajući se na Sanstefanski mir po kojem je Turska 1878. pristala na okupaciju BiH, ali je suverenitet ostao na strani sultana. Pošto BiH nije u sastavu monarhije, optuženi nisu mogli da je otcepe i pripao je Kraljevini Srbiji. Uz to, tvrdio je, aneksija BiH nije pravno utemeljena jer nije ratifikovana u austrijskom i ugarskom parlamentu.
