I to je (bio) Balkan: Njegoš očarao sinjorine
Crnogorski vladika Petar Drugi Petrović Njegoš bio je u mnogo čemu izuzetan čovek. Gorostasnog rasta i apolonske lepote, a obilićkog srca i sokratovskog uma, govorili su njegovi savremenici.
Važio je i za jednog od najboljih pesnika na srpskom jeziku, i u tome bio samouk, prirodom nadaren. Čim su ga cetinjski i bokeljski kaluđeri naučili pismenosti, on je počeo da sastavlja pesme.
Ali, njegovom narodu je mnogo više bio potreban sposoban starešina, pa se tako Rade, kako mu je glasilo svetovno ime, iako nevoljno, već u 17. godini zamonašio i preuzeo tron na Cetinju od svog strica. U to vreme, prvih decenija 19. veka, Crna Gora je bila samo plemenski savez.
Njene granice nisu bile određene, a središnja vlast jedva da je postojala. U evropskoj diplomatiji smatrala se područjem Turskog carstva. Njegoš je uspeo da udari temelje moderne crnogorske države raspodelom vlasti uvođenjem poreza i ujedinjavanjem svetovne i verske stolice.
Vladao je i živeo u vremenu koje je tražilo bojovnike, a ne viteze srca. Ipak, znalo se da ga mantija nije izlečila od slabosti prema onima za čiju ćud je u "Gorskom vijencu" tvrdio da je prevrtljiva, "smiješna rabota". I on sam je privlačio poglede i uzdahe mnogih žena. Pesnik Ljuba Nenadović je boravio u Italiji u isto vreme kada i Njegoš, pa je kasnije pričao da su se oko crnogorskog vladike otimale i najotmenije sinjorine, a i sinjore. I u Rusiji je vladika dosta vremena provodio u šetnjama s kćerima gubernatora, dok je on sam o lepoj Milici Stojadinović Srpkinji otvoreno govorio: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!"
