Svaka para za mezimicu

Novčani prilog od 100 dolara, deo donacije od ukupno 300, dobrotvora S. S. iz Liverpula, stigao je u ruke invalida Svetomira i Snežane Stamenković, kao i njihove preslatke ćerke Tamare iz sela Korbevac kod Vranjske Banje. Za to su se pobrinuli reporteri "Vesti" nedavno posetivši ovu siromašnu porodicu.

Ćerka sve na svetu: Svetomir i Snežana Stamenković sa Tamarom

Sitna, sipljiva kiša koja ovih dana ne prestaje na području juga Srbije, kao i gusta magla, otežavala je put prema njihovom selu. U malenoj kući, Stamenkovići su nas željno očekivali, jer smo im najavili posetu. Ušavši u njihov skromni dom, zatekli smo ih u sobi gde je pucketala vatra, pa su se oko šporeta okupili Svetomir, Snežana i Tamara. Uručivši im prilog dobročinitelja iz daleke Australije, silno su se obradovali, pošto će sada imati dovoljno da kupe brašno za zimu, koje im je najneophodnije, kao i za Tamarine potrebe. Majka Snežana, kroz suze i osmeh, govori kako će sada da napravi kolače svojoj mezimici.

- Mnogo hvala našem donatoru, ma ko god da je, on ili ona, naš je anđeo čuvar. Neka je blagosloven, srećan i veseo. Hvala i svima koji su nas do sada pomagali u bilo čemu. Zahvaljujući svima njima, muke koje svakodnevno podnosimo lakše su. Posebno zbog Tamare, našeg jedinog smisla i volje za životom - kaže Svetomir dodavši:

- Tamara je vrlo dobra učenica drugog razreda Elektrotehničke škole u Vranju i to nam je najvažnije. Voli da ide u školu, ima mnogo drugarica i lepo joj je. Kući kad dođe odmah sedne i uči. Sama se snalazi, nema ko da joj pokaže kad joj nešto nije jasno. Uveče prošeta sa drugaricama po selu, a onda dođe kući pa se opušta uz televizijski program. Ako da Bog školovali bismo je i dalje. Postoji u Vranju Viša škola strukovnih studija o kojoj ona još sada sanja kako će je upisati i završiti.

Ovaj nesrećni čovek sa jednom nogom kraćom 16 centimetara od druge, dok na desno oko skoro da ne vidi, svakog jutra odlazi i traži posao kod ljudi u okruženju i Vranjskoj Banji. Nemaju imanja, pa žive od njegovih nadnica i Snežanine penzije od 100 evra.
- Posla nema uvek, ali ne žalim se. Ne mogu da biram, pa od skoro opet kopam grobove. Ljudi po okolnim selima i Vranjskoj Banji, nažalost, stalno umiru, pa me zovu. Uzmem nešto para i punu kesu hrane. Moram, šta ću, da se nekako preživi. Sve se teže dolazi do novca - ističe Svetomir.

Kada je reč o njihovoj jedinici, Snežana i Svetomir ne žale novac koji joj je potreban. Žele da im dete završi školu, da se ponose njome. Dobili su je kasno i čuvaju je kao malo vode na dlanu. Svakodnevno se bore sa mnogim poteškoćama da svojoj ćerki obezbede što pristojnije uslove za školovanje i život.